Trihineloza

  Trihineloza je zoonoza - zarazna bolest zajednička za ljude i životinje, rasprostranjena širom sveta, a sa kliničkog aspekta značajna u svim zemljama gde čovek za ishranu upotrebljava meso svinje.

  Otkrivena je 1835. godine u Londonu kod čoveka, a deset godina kasnije prepoznata i kod svinja kao uzročnika. U našoj zemlji prvi put je registrovana 1923. godine.

  Ova bolest se javlja sporadično - u vidu manjih (porodičnih), ili većih epidemija, najčešće u toku jeseni i zime.

  Uzročnik trihineloze je larva parazita Trichinella spiralis, valjkasta glista, nevidljiva golim okom.

Trichinella spiralis

  Kao parazit, ova larva živi u mišićima divljih i domaćih zivotinja (svinja, medved, pacov, miš, pas, konj, mačka). I kod coveka, ukoliko je zaražen, ona se nalazi u mišićima i uzrokuje čitav niz karakterističnih simptoma.

  U prirodi se larva održava u prenosnom lancu "pacov-svinja-covek".
Svinja se najčešće zarazi kada pojede zaraženog pacova, a čovek kada pojede nedovoljno kuvano, ili nedovoljno pečeno svinjsko meso, kao i nekontrolisane proizvode od mesa sušene na dimu.

Put zaraze čoveka trihinelom

KARAKTERISTIKE OBOLJENJA

   Vreme od momenta konzumiranja zaraženog mesa do prvih znakova bolesti iznosi 2-30 dana, a obično 8-20 dana, što zavisi od pojedene količine zaraženog mesa, odnosno broja unetih larvi u organizam.

  U početnom periodu  - prvoj fazi bolesti, ne moraju postojati jasni klinički znaci trihineloze, ili ona lako može biti pomešana sa nekom drugom gastro-intestinalnom smetnjom, zbog nejasne simptomatologije. Obično su to klasične stomačne tegobe - gađenje, povraćanje, bolovi u stomaku i proliv. Larve se za to vreme pod dejstvom sokova za varenje oslobađaju iz čaure i razvijaju u tankom crevu.

  Tokom narednog perioda (druga faza), oplođene ženke polažu larve u sluznicu creva domaćina, koje se daljim prodorom u krvotok raznose po organizmu, a trajno se zadržavaju u poprečno-prugastim mišićima, gde se učaure i ostaju vitalne 8-12 meseci, pa čak i do 30 godina! Ova, druga faza oboljenja, praćena je temperaturom, bolovima u mišićima, otežanim gutanjem, karakterističnim otokom očnih kapaka i lica, osipom, alerijskim reakcijama i krvarenjem na konjuktivama oka.

Trihinela pod mikroskopom

  Trihineloza posebno zahvata aktivne mišiće (dijafragmu, međurebarne mišiće, pokretače očnih jabučica, mišiće žvakače, jezik i mišiće ekstremiteta) kod čoveka. Ovo uzrokuje dugotrajan bol u mišićima, nelagodnost pri kretanju, oftalmološke probleme, konstantan osećaj slabosti, lošu krvnu sliku, otoke po telu, konjuktivitis, čestu ukočenost mišića, encefalitis, sekundarne i uporne infekcije.

  Kod teških slučajeva dolazi do invazije larve na srčani mišić, pluća i centralni nervni sistem, što dovodi do teških poremećaja, pa i smrtnog ishoda usled poremećaja ritma, ili zastoja srca, upale mozga i problema sa disanjem.

  U cilju potvrde dijagnostike kod čoveka, određene kliničke pretrage se mogu napraviti:
   - kompletna krvna slika, sa često povišenim brojem eozinofila
   - biopsija mišića, ukoliko je to potrebno
   - serološke pretrage
   - vrednosti enzima u krvi, posebno kreatin-fosfokinaze, mogu biti povišene

  Trihineloza obično nije ozbiljna i često prolazi sama od sebe, obično u roku od nekoliko meseci. Međutim, umor, bolovi, slabost i proliv mogu trajati mesecima, pa i godinama.

TERAPIJA

  Na žalost, infekcija trihinelom u mišićima, koja prati trihinelozu, ne može da se izleči. Lekari će se prvenstveno fokusirati na lečenje pratećih simptoma.

  Bolovi u mišićima ostaju dugo zbog stvaranja čaura larve trihinele, a najbolje ih je tretirati preparatima NSAIL (aspirin, brufen, paracetamol...).
Za crevnu (početnu) fazu bolesti, primenjuje se antiparzitni lek albendazol. Albendazol se može dati i ljudima koji su konzumirali zaraženu hranu preventivno, ukoliko je dokazano da uzorak mesa sadrži trihinelu.

KAKO SE ZASTITITI OD TRIHINELOZE?

Statistika:
  Nakon izveštaja iz 55 zemalja u kojima se javlja trihineloza, procenjen je ukupan broj kliničke trihineloze koji iznosi 10 000 slučajeva godišnje sa stopom smrtnosti od 0,2%.

  U poslednje dve decenije u Francuskoj i Italiji, većina slučajeva trihineloze je registrovano kao posledica upotrebe sirovog mesa konja. U Kini na primer, izvor zaraze su psi. Od susednih zemalja, u Rumuniji je najveća prevalenca trihineloze kod ljudi, gde određene etničke grupe održavaju naviku potrošnje sirovog mesa.

Prevencija trihineloze kod ljudi se zasniva na tri osnovna principa:
  - obrazovanje potrošača o riziku od upotrebe sirovog mesa;
  - adekvatan uzgoj izvora infekcije za ljude (svinja) pod strogom kontrolom veterinarske inspekcije i korišćenje bezbedne hrane za životinje;
  - kontrola svih životinja (kako domaćih, tako i divljih) namenjenih za ljudsku ishranu standardizovanim metodama u vreme klanja, ili nakon lova;

  Meso za koje postoji mogućnost da sadrži larve treba podvrgnuti tretmanu za koji je dokazano da ih inaktivira, pre distribucije za ljudsku upotrebu.

Četiri metode su se pokazale pouzdanim:
  - kuvanje na temperaturi od najmanje 71ºC u trajanju od jednog minuta;
  - zamrzavanje na -60ºC dva minuta ili na -55°C u trajanju od šest minuta;
  - zamrzavanje mesa koje je tanje od 15 cm na temperaturi od -29°C tokom šest dana, ili na temperaturi od -15°C tokom dvadeset dana;
  - zračenje;

  Sušenje mesa uz dodatak soli se ne smatra validnom metodom za uništavanje larvi trihinele.

•  Lovci su takođe u opasnosti od trihineloze kada ulovljenu divljač ne testiraju na Trichinellu.
•  Lica sa izraženim simptomima trihineloze moraju se javiti na pregled radi blagovremenog lečenja.
•  Lica bez izraženih simptoma trihineloze koja su jela zaraženo meso, ili prerađevine od mesa, treba da se jave na pregled i da budu pod kontrolom lekara.
•  Ukoliko su zaraženo meso i/ili prerađevine od mesa dospeli u druge krajeve, vlasnik je dužan da o tome obavesti nadležnu veterinarsku i sanitarnu inspekciju, kao i sva lica do kojih su namirnice stigle.
•  U slučaju da se potvrdi trihineloza kod svinje, deratizacija (uništavanje glodara) pod nadzorom stručnih službi je obavezna u delu domaćinstva gde se gaje svinje, na farmama i stočnim grobljima.
•  Uginuli glodari se moraju spaljivati.
•  Obore i farme za uzgoj svinja trebalo bi praviti od čvrstog materijala, a na otvore ugraditi metalne mreže, kako bi se onemogućio pristup glodarima.

DIJAGNOSTIČKA ISPITIVANJA NA PRISUSTVO Trichinellae spiralis

  Ispitivanja se mogu svrstati u dve grupe:

      1. Premortalne metode - za života životinje (ELISA test, Western-blot metoda, biopsija)

      2. Postmortalne metode - nakon klanja, lova, ili uginuća:

          - Kompresiona metoda (metoda pregleda u Panvet veterinarskoj stanici) i
          - Metoda digestije, ili veštačkog varenja.

Mikroskopski pregled uzorka mesa u Panvetu. Foto: Panvet Facebook (@panvetsubotica)

Uzimanje uzoraka za postmortalne metode:

  Uzorci za trihineloskopski pregled uzimaju se sa trupova zaklanih svinja odmah po vađenju unutrašnjih organa. Uzorci se po pravilu uzimaju sa korena prečage/dijafragme - Crura diaphragmatis kojom se ona pripaja za kičmeni stub. Uzorak se uzima sa mesta gde mišićni deo prelazi u tetivni. Ukoliko su trupovi rasečeni, uzorci se uzimaju sa obe polutke. Drugo mesto sa kog se uzima uzorak je mišić obraza svinje.
Pregledu podležu i pravljene i dimljene mesne prerađevine od nepregledanog svinjskog mesa. Ušna markica životinje treba da bude priložena zajedno sa uzorkom mesa koje se ispituje.

  Ako se trihineloskopskim pregledom nađu u mesu larve trihinele - takvo meso se procenjuje kao NEUPOTREBLJIVO za ljudsku ishranu (Po pravilnicima o načinu vršenja stalnog veterinarsko-sanitarnog pregleda životinja za klanje i proizvoda životinjskog porekla). Trihinelozno meso mora se učiniti neškodljivim tj. uništiti spaljivanjem.

Panvet tim

Opširnije...

Krvne grupe ljubimaca i transfuzija - infografika

  Kao kod ljudi, i kod ljubimaca takođe postoje krvne grupe i šeme transfuzije koje imaju određene specifičnosti - potrudili smo se da ih kratko i jednostavno objasnimo ovim vizuelnim prikazom.

Vaša Panvet veterinarska stanica.

Krvne grupe pasa i mačaka. Kliknite na sliku za uvećanje (+)

Panvet tim

Opširnije...

Dirofilarioza bolest srčanog crva - infografika

  Ovo parazitsko oboljenje sve češće pogađa ljubimce na našim prostorima. Prenosi se ubodom zaraženog komarca. Pored pasa koji su najugroženiji ovom bolešću, mogu biti zaražene i mačke, kao i vukovi, lisice i feretke. Panvet infografika.

Kliknite na sliku za uvećanje (+). Izvor: Panvet Facebook (@panvetsubotica)

Pogledajte kako izgleda larva srčanog crva pod mikroskopom OVDE.

Panvet tim

Opširnije...

Bolesti prostate kod pasa

   Prostata je žlezda koja predstavlja deo muškog reproduktivnog sistema sisara. Ona proizvodi materije koje ulaze u sastav ejakulata (sperme) kod nekastriranih pasa, a smatra se i da ima ulogu u čuvanju repoduktivnih i mokraćnih puteva od infekcije.

Urogenitalni trakt nekastriranog psa

Najčešći poremećaji i bolesti prostate su:
    - Benigno uvećanje (hiperplazija) prostate
    - Infekcija prostate - Prostatitis
    - Kancer prostate

  Šansa za oboljenje povećava se sa godinama života (5+ godina života), posebno kod nekastriranih pasa usled dejstva hormonalnih faktora, pada imuniteta, hroničnih infekcija, urinarnog kamenja i onkoloških činilaca.

Benigna hiperplazija prostate (BHP)

  Uvećanje prostate je izuzetno često stanje kod pasa starijih od 5 godina. Bez obzira što se u nekim naučnim krugovima ovo smatra normalnim procesom starenja i nije životno ugrožavajuće za životinju, ovo stanje može dovesti do niza poremećaja u organizmu i komplikacija - zato je neophodno medikamentima regulisati veličinu prostate i time olakšati nezgodne simptome, ili kastrirati psa.
   Takođe, nelečena BHP ima veće šanse da preraste u karcinom prostate ukoliko se ništa ne preduzme po pitanju regulacije veličine prostate.

Uvećana prostata dovodi do otežanog pražnjenja urina iz mokraćne bešike

  Uzrok benignog uvećanja prostate kod nekastriranih pasa, kao i svih ostalih sisara je hormonalni disbalans testosterona i drugih hormona koji imaju veze sa funkcijom polnih žlezda u telu životinje, a koji se povećava starenjem.

  Uvećana prostata zbog svog položaja u telu pritiska okolna tkiva i organe kao što su urinarni kanali i debelo crevo - što dovodi do smetnji u mokrenju i bolnog pražnjenja creva.

  Komplikacije koje će se vremenom pojaviti najčešće su zatvor, nadimanje, tanka stolica, uporne bakterijske urinarne infekcije, krv u urinu, semenu i stolici, potpuna nemogućnost uriniranja i hidronefroza, otežano kretanje, depresija, bol, neplodnost, pojava cisti prostate, generalno opšte loše stanje i pad imuniteta, kao i razvoj kancera.

Dijagnostika

  Utvrđivanje da li pas ima problem sa prostatom počinje sagledavanjem faktora rizika (starost, urinarne infekcije, da li je pas kastriran), vrši se detaljan pregled psa i oderđivanje simptoma, potom se odrađuju laboratorijske pretrage krvi i urina, kao i mikrobiološki pregled urina i semene tečnosti.   Ultrazvuk, ili rendgenski snimak će vizuelno potvrditi da je došlo do promene veličine prostate, da li u njoj postoje ciste itd.

Rendgenski prikaz stavljanja urinarnog katetera psu sa BHP. Izvor: Panvet Instagram (@pan_vet)

Lečenje

  Lečenje je potrebno samo u situacijama kada dolazi do smetnji uzrokovanih uvećanjem prostate. Kastracija je opcija izbora za sve pse koji se ne koriste u reprodukcione svrhe, a za one koji se koriste za dalje razmnožavanje, daje se adekvatna simptomatska terapija (alfa-blokatori, inhibitori testosteron 5-alfa reduktaze, a ukoliko je potrebno i spazmolitici i terapija bola - najčešće meloksikam) koji omogućavaju da pas bude funkcionalan neko vreme i da genetski materijal može da se sakupi za oplodnju. Posle nekog vremena i za ovakve pse je kastracija jedino rešenje.

  Psi koji imaju uporne infekcije urinarnog trakta uzrokovane uvećanjem prostate moraju dobijati antibiotike. Smatra se da se pas može koristiti za reprodukciju ukoliko je od zadnjeg izlečenja prošlo 8 nedelja. Ovo posebno važi za pse kod kojih je izolovana gram-negativna bakterija Brucella, koja je vrlo infektivna za druge pse, kao i za ljude.

Upala prostate - prostatitis, i absces prostate

  Upala prostate može biti akutnog karaktera, ili hronična. Najčešći put prenosa infekcije je iz spoljne uretralne flore, ili seksualnim putem - takođe je moguć i hematogeni put (putem krvi), kao i mogućnost kontakta tkiva prostate sa zidom creva ukoliko je ona značajno uvećana. Ukoliko postoji pesak, ili urinarni kamenčići u bešici psa, velika je šansa da životinja dobije i bakterijski prostatitis. Nešto ređi su slučajevi da upala prostate nastane zbog dislokacije organa usled prolapsa i sl. zbog nemogućnosti adekvatnog pražnjenja bešike i zaostajanja urina.
  Od bakterija u uzorku, najčešće se javljaju: E. Coli, Pseudomonas, Streptococcus i Stafilococcus.

  Gnojni absces prostate je obično produkt duge i često neprimetne infekcije koja je rezultovala gnojnim džepovima i upalom na samoj žlezdi. Ovoj promeni su skloni svi psi bez obzira na rasu, starost i to da li su kastrirani. Ipak, starije i imunološki kompromitovane jedinke su ugroženije od drugih.

Često, otežano i bolno uriniranje jedan je od prvih znakova zapanjenja

  Akutne upale prostate su obično burne, dok su hronične često potpomognute dodatnim faktorima kao što je slab imunitet, loša ishrana, starost, benigno uvećanje prostate, boravak u neadekvatnim uslovima i sl.

Simptomi

  Letargija, depresija, odbijanje hrane i vode, temperatura, groznica, teškoće pri uriniranju i pražnjenju creva, bolovi u abdomenu, krv i gnoj u urinu, teškoće pri kretanju - usiljen hod. Ovo posebno važi za akutni prostatitis, dok hronične forme ne moraju dati nikakve posebne simptome osim lošeg mikrobiološkog nalaza urina i ejakulata.

  Dijagnoza se obično postavlja na osnovu kliničkog pregleda, laboratorijskim pregledom urina i semene tečnosti, kao i aspiracijom.
  Veličina prostate na rendgenskom snimku ne mora biti promenjena kod ovakvih prostatitisa, dok se kod apcesa prostate palpacijom kroz analni otvor psa može naći asimetrija i povećanje.
  Ultrazvučnim pregledom se lepo mogu videti apcesi koji su ispunjeni sa tečnošću. Psi sa akutnim prostatitisom, ili apcesom vrlo retko mogu ejakulirati, zbog toga što je to za njih jako bolno.

Laboratorijski i mikrobiološki nalaz urina je osnova za adekvatnu antibiotsku terapiju. 

  Najbolji rezultati se dobijaju citološkim pregledom tkiva prostate. Ona obično pokazuje upalu sa prisustvom septičnih agenasa, ili prisustvo krvavog sadržaja.

Terapija

  Lečenje upale prostate podrazumeva davanje lekova koji će neutralisati simptome kao što je temperatura, groznica i bol. Tu su i lekovi za  izmokravanje koji se daju ukoliko postoji problem sa pražnjenjem mokraćne bešike. Potrebno je psu davati veće količine tečnosti, balansiranu hranu, suplemente i infuziju ako je to potrebno. Antibiotici su najbitnija komponenta terapije i propisuju se na osnovu rezultata mikrobiološkog ispitivanja. Psima obolelim od akutnog prostatitisa i abscesa prostate uglavnom se daju antibiotici putem injekcija, ili infuzije u periodu od bar 15 dana, dok onima koji su hronično oboleli uglavnom se daje oralna terapija koja može potrajati 3-4 nedelje uz kombinacije različitih antibiotika. Spazmolitici i terapija bola - najčešće preparat meloksikam se daju radi lakšeg mokrenja i poboljšanja kvaliteta života u tom periodu.

  Kastracija, kao rešenje se sprovodi samo u slučaju ako je uzročnik hroničnog prostatitisa povezan sa hormonalnim statusom životinje. Kod gnojnog abscesa prostate moguća je i hirurška intervencija ukoliko postoji ruptura (prskanje, proboj zida) prostate, a ona se sprovodi tek kada je antibiotski tretman stabilizovao stanje. Uprkos često agresivnoj terapiji mortalitet psa je moguć.

  Posle završetka terapije treba s vremena na vreme ispitivati uzorak semene tečnosti i urin, da bi se videlo da li postoji infekcija. Preporučuje se uzdržavanje od parenja bar dve nedelje od prvog negativnog mikrobiološkog nalaza da se bolest ne bi vratila, ili poprimila hroničan tok.

Kancer prostate

  Adenokarcinom je zloćudan tumor žlezdanog tkiva, u ovom slučaju tkiva prostate. Poseduje veliki potencijal da se brzo razvija i metastazira na druga tkiva i organe uključujući pluća, kosti i limfne čvorove. Ovaj proces širenja karcinoma je mnogo brži kod pasa nego kod čoveka.

Veće rase pasa su nešto sklonije nastanku kancera prostate

  Karcinom pogađa podjednako kastrirane i nekastrirane pse. Može se javiti kod svakog psa, ali su nešto ugroženije grupe starije jedinke (7+ godina), imunološki kompromitovani psi i veće rase pasa.

Simptomi

  Simptomi karcinoma kod pasa variraju od stadijuma, brzine širenja metastaza i stanja imuniteta životinje. Obično se uoče neki od ovih simptoma: loš apetit, umor, mršavljenje, tanka stolica, otežano mokrenje, depresija, otežano disanje, nedostatak kondicije, anemija, jak bol i stomaku, jaki bolovi u ekstremitetima, oticanje limfnih čvorova posebno u donjem stomaku i preponama, neobjašnjive nagle groznice, povraćanje i promene ponašanja.

Hirurško uklanjanje metastaza sa testisa i prostate psa. Izvor: Panvet Instagram (@pan_vet)

   Na snimcima je prostata uvećana, ali i nepravilnog oblika, pri pregledu izuzetno bolna na dodir kao i cela regija abdomena.

Lečenje

  Ne postoji lečenje koje dovodi do sigurnog ozdravljenja Vašeg ljubimca ukoliko mu je dijagnostifikovan karcinom prostate. Lečenje medikamentima je simptomatsko i orijentisano na olakšavanje pražnjenja bešike, smanjivanje bola i suplementaciju. Lekovi koji se koriste za inhibiciju testosterona mogu imati određeni efekat na brzinu rasta kanceroznog tkiva. Pribegavanje hirurškom odstranjivanju prostate je vrlo retko izvodljivo zbog blizine drugih organa i tkiva, kao i kastracija koja, u slučaju da je karcinom uznapredovao, nema nikakav efekat na njegov rast i metastaziranje. Terapija citostaticima može donekle produžiti životni vek ljubimca.

Ultrazvučna dijagnostika onkološkog oboljenja prostate sa grafičkim prikazom. Izvor: Panvet Facebook (@panvetsubotica)

    Kada se kvalitet života naruši nepovratno, pas postane nepokretan, ili u velikim bolovima, uglavnom se primenjuje krajnja solucija - eutnazija.
   Na sreću adenokarcinom prostate nije puno zastupljen u psećoj populaciji u odnosu na neke druge tipove kancera, ali se sve češće pojavljuje u veterinarskoj praksi.

Panvet tim

Opširnije...