Kupiranje ušiju i skraćivanje repa kod pasa

   Elektivne (izborne) hirurške procedure - kupiranje-oblikovanje ušiju i skraćivanje repa kod nekih pasmina izvor su brojnih kontroverzi, sukoba i debata, kako u naučnim krugovima, tako i među samim vlasnicima, veterinarima, borcima za zaštitu prava životinja i tradicionalistima.

   Danas se uglavnom vezuju za rase kao što su: doberman, nemačka doga, šnaucer, nemački kratkodlaki ptičar, pinčer, bokser, stafordski terijer, cane corso, pit bul...

   Na svetskom nivou, zakonska regulativa ovih procedura je vrlo šarenolika, pa i neuređena.

Pregled zemalja koje su zakonski regulisale kupiranje ušiju i skraćivanje repa kod pasa. Kliknite na sliku za uvećanje (+) 

   Srbija, kao i većina evropskih zemalja, potpisnica je Evropske konvencije o zaštiti oglednih životinja i kućnih ljubimaca, koja između ostalog, ZABRANJUJE skraćivanje repova u kozmetičke svrhe, sečenje ušiju, prekidanje glasnih žica u cilju zanemljavanja životinje, čupanje noktiju i nepotrebno vađenje zuba kućnim ljubimcima.

   No, na žalost, ovakve procedure se ilegalno i dalje rade u nekim veterinarskim ambulantama, kao i u potpuno nesterilnim uslovima, po kućama i garažama samih vlasnika, što samu intervenciju - koja sa sobom već nosi dosta patnje za samu životinju čini još neizvesnijom, i rizičnijom.

Kako je sve počelo?

   Skraćivanje ušiju i repa su bile rutinske intervencije kod određenih rasa koje su obično služile za lov, čuvanje i borbu tokom istorije, još od Rimskog doba.

   Ipak, u današnje vreme, napredovanjem veterine i nauke uopšte, a posebno pronalaskom vakcinacije i antibiotika kao metoda zaštite zdravlja životinje, ove hirurške intervencije se smatraju prevaziđenim i neutemeljenim.

Doberman sa kupiranim ušima na lečenju u Panvet ambulanti. Izvor: Panvet fejsbuk (@panvetsubotica)

  Opravdanja zašto se to činilo su bila razna:

   - za lovne pse, manja mogućnost povrede uha u borbi sa divljom životinjom, a samim tim i zaraze besnilom, kao i manja verovatnoća da pokupe parazite, trnje, ili seme (npr. biljke popino prase) dok trče za plenom. Smatralo se i da odsustvo repa poboljšava brzinu trčanja i držanja kičme.

   - za stražarske, pse čuvare i borbene pse "načuljene" uši daju odraz pozornosti, žustrosti i agresivnosti, tako da takvi psi deluju opasnije. Takođe, smatra se da ovakve uši daju bolji sluh psu.

   - energičnim rasama pasa su skraćivani repovi da ih ne bi povredili mahanjem i lupanjem repa o zid boksa, ili malog prostora.

   - rase sa spuštenim ušima imaju veću mogućnost zaostajanja prljavštine i stvaranja infekcije.

   - u 18. veku u Engleskoj se plaćao poseban porez po repu radnog psa, te su im repovi odsecani i iz čisto ekonomskih razloga.

Šta tačno obuhvataju procedure kupiranja ušiju i skraćivanja repa?

   Kupiranje ušiju je procedura koja je danas u veoma velikom broju slučajeva potpuno neopravdana sa medicinske i preventivne  strane, a sa "kozmetičke" još manje. Podrazumeva hirurško odsecanje dobrog dela hrskavice i mekog tkiva uha u anesteziji, a zatim se nakon operacije uši fiksiraju trakom, ili zavojem kako bi se podstakla njihova uspravna pozicija. Ova procedura se izvodi dok je pas mlad - starosti od 6-12 nedelja, ali se često dešava da to bude i kasnije - do godinu dana starosti, što samo povećava neizvesnost učinka, post-operativne komplikacije, veliku bol i psihološke posledice po samu životinju.

Psi sa kupiranim ušima

   Skraćivanje repa vrlo često rade sami vlasnici hirurškim makazama, ili skalpelom, često bez anestezije, kod štenaca starih samo 10-14 dana! Opravdanje za odsustvo anestezije je da se pas u tom dobu "ne seća" ogromnog bola koji mu je nanesen. Skraćivanje je posebno rasprostranjeno među rasama: seter, engleski pointer, engleski lisičar i psima koji služe za čuvanje stoke. Ova surova procedura, urađena na takav način, je apsolutno neprihvatljiva i visoko rizična sa više aspekata.

Skraćivanje repa štenetu skalpelom u nehigijenskim uslovima. 

   Danas se na izložbama ne pravi razlika između pasa sa kupiranim i nekupiranim ušima i repovima, stoga izlaganje psa ovim procedurama radi prepoznatljivosti rase nema nikakvo uporište.

Posledice i zdravstveni rizici

   Kao što smo napomenuli, ovo su zakonski zabranjene procedure u korektivne i kozmetičke svrhe kod nas, iz više razloga. Prva i najznačajnija je nanošenje životinji nepotrebnog bola.

   Za razliku od ljudi, koji se svesno i svojevoljno podvrgavaju korektivnim hirurškim zahvatima, životinje nemaju ovaj izbor. Takođe, sami vlasnici često nisu dovoljno, pa ni uopšte, informisani o svim mogućim neželjenim ishodima i posledicama postupaka koje čine svom ljubimcu.

   Kupiranje ušiju sa sobom nosi brojne zdravstvene rizike: loše urađena intervencija, razvoj infekcije rane, krvarenje, bolnost i deformiteti ušiju u odraslom dobu usled stvaranja ožiljnog tkiva, opterećenja hrskavice usled uspravnog stajanja uha, kao i psiholoških posledica usled bola i agonije.

   Skraćivanje repa sa sobom nosi veliki rizik od stvaranja benignog tumora nervnog tkiva - traumatskog neuroma, na repu psa. Tu su i ništa manje ozbiljne posledice: infekcija, gangrena, obilno krvarenje, povreda repnih kičmenih struktura, paraliza, inkontinencija, hroničan bol, devijacije repa itd.

Kupirani doberman (levo) i nekupirani doberman (desno)

   Posebno se treba osvrnuti na psihološki aspekt, jer pas doživljava veliku i bolnu traumu u ranom uzrastu, što se može odraziti na njegovo buduće ponašanje prema ljudima i drugim psima, kao i komunikacijski aspekt - jer psi međusobno upravo najviše komuniciraju i izražavaju svoje raspoloženje ušima i repom - koji, ukoliko nedostaju, mogu napraviti problem jedinki u interakciji sa drugima i sigurno ostavljaju posledice na ponašanje koje se mogu manifestovati povlačenjem u sebe, nepoverljivošću i agresivnošću.

Zaključak

   Iako je to zabranjeno, i danas viđamo pse sa kupiranim ušima i skraćenim repom koje njihovi vlasnici ponosno šetaju. Posle svega navedenog treba se zapitati da li je nešto što je ranije bilo norma, danas suštinski ispravno i u redu, kao i da li je rizik i bol koji takvi psi mogu iskusiti bio zaista vredan toga.

Panvet tim

Opširnije...

Katarakta kod pasa i mačaka

 

   Katarakta je bolest koja daleko češće pogađa pse nego mačke. Uglavnom je povezana sa starošću životinje, kao i dijabetesom. Neke rase kućnih ljubimaca su sklonije dobijanju katarakte od drugih. Bolest utiče na kvalitet života u zavisnosti od svoje razvojne faze, a zahteva sveobuhvatan terapijski pristup, pa i hirurgiju ukoliko za to ima uslova.

Šta je katarakta?

   Katarakta je progresivna bolest oka i manifestuje se manjom, ili većom zamućenošću očnog sočiva koja dovodi do postepenog gubitka vida životinje. Ovo zamućenje je posledica denaturacije (raspada) proteina u očnom sočivu usled nekog faktora. Najslikovitiju paralelu možemo povući sa belancetom jajeta - proteini u belancetu su u prirodnom stanju tečni i providni, ali kada se izlože nekom faktoru (npr. toploti, kiselini) postaju denaturisani, mutni i neprozirni, gotovo beli.

   Ovako zamućeno očno sočivo propušta manje svetlosti i dovodi do nejasnog vida koji progredira do potpune nemogućnosti razaznavanja objekata u vidnom polju, pa i potpunog slepila.

Građa oka psa

   Kod pasa koji imaju blago zamućenje - do 30% zamućenja, teško je uočiti bilo kakvu promenu u kvalitetu vida i svakodnevnom ponašanju, dok kada se bolest razvije, a zamućenje postane veće i vidljivo golim okom, dolazi do velikih problema, kao što su često povrđivanje, nezgrapan hod, padanje u hodu, neprepoznavanje objekata i prepreka ispred sebe, kao i promena u ponašanju u vidu nesigurnosti, povlačenja u sebe, ili pak veće agresivnosti životinje. Ljubimac pokušava da se orijentiše u prostoru koristeći druga čula - više, ili manje uspešno.

   U nekim slučajevima, a u zavisnosti od starosnog doba i rase potrebno je više meseci do par godina da ova, potpuna katarakta, koja je izazvala kompletan gubitak vida počne da se smanjuje usled starosti i neaktivnosti očnog sočiva. Tada je moguće, u retkim slučajevima, da ljubimac blago i delimično povrati vid, ukoliko on već nije potpuno uništen.

Katarakta kod mačke i psa

   Takođe, kod seniora treba razlikovati staračko zadebljanje sočiva usled smanjenja elastičnosti i gubljenja vode i proteina koji mogu dati sivkasto-plavi odsjaj kada ljubimca pogledate u oči. Ova promena - slična staračkoj dalekovidosti kod ljudi je prirodna, povezana sa starenjem i osim po spoljašnjem izgledu nema veze sa kataraktom, niti utiče značajno na vid, ali se kod nekih ljubimaca obe promene očnog sočiva (staračko zadebljanje sočiva i katarakta) mogu paralelno razvijati.

   Ukoliko primetite bilo kakvu promenu boje očnog sočiva, ili zamućenje, odvedite svog ljubimca veterinaru!

Uzroci i simptomi

   Razvijanju katarakte pogoduje mnogo uzročnika, u prvom redu su:

• dijabetes (šećerna bolest)
• starost
• genetski/urođeni faktor (razvija se u ranom dobu)
• izlaganje toksičnim supstancama i zračenju
• zapaljenje sudovnjače oka (uvelitis)
• autoimune bolesti
• glaukom oka
• povreda i atrofija rožnjače oka
• hronično niski nivoi kalcijuma u krvi
• određene rase (foks terijer, boston terijer, koker španijel, pudla, šnaucer, bišon, zlatni retriver, sibirski haski ...)

Šnaucer je jedna od rasa sa većom predispozicijom za kataraktu oka

   Bolest se kod kovrdžavih bišona brzo razvija u ranijem dobu, zahvata celo sočivo oka i oba oka, dok kod drugih rasa taj proces može potrajati godinama, nastaje u starijem dobu (ukoliko nemaju dijabetes) i može zahvatiti samo jedno oko.

   Takozvana nutriciona katarakta može se naći kod štenaca koji su hranjeni veštačkom zamenom za mleko. Ova vrsta katarakte se jedina smanjuje kako štene raste uz adekvatnu ishranu i terapiju.

   Kod 75% ljubimaca sa dijabetesom razvija se i katarakta, tako da možemo reći da su ove dve bolesti najviše povezane, zato je bitno na vreme raditi ciljane preglede, pratiti stanje i dijabetes kao uzrokujuću bolest držati pod kontrolom.

Dijabetes je jedan od vodećih faktora nastanka katarakte. Kliknite na sliku za uvećanje (+). Izvor: Panvet fejsbuk (@panvetsubotica)

Dijagnostika

   Pravovremena i tačna dijagnostika katarakte je od presudnog značaja za mogućnost uticaja na njen sporiji razvoj. Takođe veterinar mora uzeti u obzir da neke bolesti kao što je dijabetes češće uzrokuju kataraktu, pa je potrebno uraditi dodatne laboratorijske preglede krvi i urina. Provera ranijih bolesti oka iz kartona Vašeg ljubimca, kao i ispitivanje da li su njegovi preci takođe bolovali od ove bolesti i zbog čega, može ubrzati proces nalaženja uzroka.

   Sam pregled oka obično se radi ukapavanjem dijagnostičkih kapi u oko te je daljim pregledom  moguće utvrditi prisustvo i jačinu zamućenja očnog sočiva u ranoj fazi bolesti. Kada se bolest utvrdi i ukoliko se utvrdi i tačan uzrok potrebno je pravovremeno lečenje da bi bolest bila pod kontrolom i što sporije tekao njen napredak. Akcenat se stavlja na što boljem i dužem očuvanju vida ljubimca, jer u najvećem broju slučajeva nije moguće izlečiti kataraktu kada se jednom oformi - osim ako je u pitanju nutriciona katarakta.

Lečenje

   Lečenje katarakte zavisi od faktora koji su doprineli njenoj pojavi. Ukoliko je u pitanju dijabetes, infekcija, toksikoza, glaukom oka, ili ishrana - ovi poremećaji moraju se staviti pod kontrolu kao primarni uzročnici.

   Određeni medikamenti kao što su specijalne formulacije kapi za oči koje vlasnici redovno ukapavaju svojim ljubimcima mogu zaustaviti proces i očuvati vid dug vremenski period. U terapiju mogu biti uključeni i antibiotici, lekovi protiv bolova i upale, kao i lekovi za snižavanje očnog pritiska - takođe u obliku kapi.

Kapi za oči su osnova lečenja katarakte

   Suplementi u ishrani kao što su kombinacije antioksidanasa (vitamini C i E, koenzim Q10, Omega 3 i 6 masne kiseline, ulje semenki grožđa, alfa-lipoinska kiselina i linkopen) mogu značajno doprineti poboljšanju zdravlja oka, smanjenju oksidativnog stresa i značajno usporiti proces zamućenja očnog sočiva.

   Za razliku od ljudi, životinje sa kataraktom nisu uvek kandidati za hiruršku intervenciju ukoliko je imaju. Samo najteži slučajevi kada je očuvanje vida u pitanju podležu razmatranju te vrste intervencije npr. jednike koje ne mogu da se oslone na druga čula prilikom snalaženja u prostoru i svakodnevnim aktivnostima, kao što su gluvi ljubimci.

   Hirurško lečenje podrazumeva uklanjanje samo potpuno zamućenog očnog sočiva i njegovu eventualnu zamenu veštačkim sočivom. Druge tehnike podrazumevaju tretmane laserom, ili zamenu zamućenog očnog sočiva slanim rastvorom. Ove intervencije mogu biti prilično uspešne, ali su izuzetno skupe i rade se u specijalističkim veterinarskim ambulantama u razvijenim evropskim zemljama.
   Takođe treba napomenuti da postoje brojni post-operativni rizici ko što su bol, zamućenje vida, nova povreda oka, infekcije, duga i neizvesna post-operativna terapija i stalna nega.

Posledice nelečenja

   Posledice nelečene katarakte kod ljubimaca, osim brzog i potpunog gubitka vida mogu biti i upala okolnog tkiva oka, iskliznuće sočiva oka iz svog ležišta, povišen očni pritisak i glaukom. Ova stanja su ozbiljna i značajno narušavaju kvalitet života jedinke izazivajći dalja oštećenja tkiva oka i bolove - kako samog oka, tako i glavobolje.

   Preventiva je najbolja metoda za izbegavanje problema sa vidom usled pojave katarakte. Ukoliko je Vaš ljubimac u rizičnoj grupi, ili ima genetske predispozicije za ovu bolest potrebno je vršiti redovne sistematske preglede kod veterinara i pratiti njegovo stanje.

Panvet tim

Opširnije...

Urinarno kamenje kod pasa i mačaka

   Kućni ljubimci, baš kao i ljudi, mogu patiti od problema povezanih sa stvaranjem i izbacivanjem mokraćnog (urinarnog) kamenja.

   Ova pojava naziva se urolitijaza i zahteva dugoročnu strategiju lečenja i prevencije kroz medikamentoznu terapiju, konzervativno (hirurško) lečenje i poseban režim ishrane uz dosta tečnosti.

   Vrste urinarnog kamenja koje najčešće viđamo u veterinarskoj praksi dele se prema hemijskom sastavu:
- Struviti (magnezijum-amonijum-fosfatno kamenje)
- Kalcijum-oksalatno kamenje
- Cistinski kamenčići
- Amonijum-urati (Urati)
- Kalcijum-fosfatni, Kalcijum-karbonatni, silikatni i ostali, ređi tipovi kamenja

Vrste urinarnog kamenja kod pasa i mačaka. Kliknite za uvećanje slike (+) Izvor: Panvet fejsbuk (@panvetsubotica)

Uzrok

   Kamenje nejčešće nastaje usled taloženja minerala iz urina kao što su soli magnezijuma, amonijaka, fosfata, kalcijum-karbonata i mokraćne kiseline u bubregu, urinarnim kanalima i mokraćnoj bešici.

   Ovi procesi se dodatno ubrzavaju nepravilnom i neadekvatnom ishranom životinje, čestom dehidratacijom, genetskim predispozicijama, metaboličkim, hormonskim i enzimskim poremećajima, variranjem pH urina, bakterijskim urinarnim infekcijama, povredama, dejstvom lekova i drugim patološkim procesima u međusobnoj korelaciji.

Rendgenski snimak kamenja u bešici kod psa - Panvet. Foto: Panvet Instagram (@pan_vet)

  Sam početak procesa odvija se usporeno i na mikroskopskom nivou, a kada nastane značajnija masa, kamen počinje veoma brzo da raste, pa za 3-4 meseca može dostići veličinu manjeg oraha.
  Ponekad su kamenčići veoma sitni i ima ih mnoštvo - tada govorimo o tzv. mokraćnom pesku. Kod mačaka pored neorganskih soli češće mogu sedimentirati i neka organska jedinjenja.

• Genetika: Genetski kontrolisana fiziologija nekih životinja uzrokuje da proizvode unutar svojih tela više nivoe supstanci koje su prekursori kristala - koji se izlučuju, ili se od njih formira kamenje u urinu.

• Koncentracija sastojaka kamena: Što je veća koncentracija sastojaka koji čine kamenje u urinu, to je veći rizik da će se stvoriti kamen. Na koncentraciju ovih sastojaka može uticati količina minerala i proteina u ishrani, količina vode koju životinje pije i jedinstveni metabolizam životinje.

• pH urina: Kiselost, ili alkalnost urina utiče na to da li će mineralni sastojci u njemu ostati rastvoreni, ili formirati kamenje. Neki kamenovi, kao što je struviti, formiraju se u alkalnom urinu, dok se drugi, uključujući kalcijum-oksalatno kamenje, češće formiraju u kiselom urinu. Na pH urina u velikoj meri utiče ishrana i stres.

• Bakterijske infekcije: Bakterijske infekcije bešike (cistitis) igraju glavnu ulogu u nastanku struvitnih kamenčića iz dva razloga:

1. Formiranje struvitnih kristala je obično uzrokovano bakterijama koje stvaraju enzim ureazu u bešici, tako da struvitni kristali predstavljaju i indikaciju infekcije bešike i stoga zahtevaju i antibiotsku terapiju.
2. Bakterijske infekcije izazivaju alkalizaciju urina (sa pH višom od 7,0) što poboljšava stvaranje struvitnih kristala. 

• Rasna predispozicija takođe postoji, pa su neke rase sklonije stvaranju bubreznih kamenaca od drugih rasa, kao što su: pudle, šnauceri, bišoni, dalmatinci, sijamske mačke itd...

   Na primer, uratni kamenčići su najčešći kod dalmatinaca, jer oni imaju genetski nedostatak nekih jetrenih enzima koji metabolišu mokraćnu kiselinu, ovi kamenčići se takođe javljaju u slučajevima oboljenja jetre kod drugih rasa pasa.

Dalmatinci su rasa pasa posebno sklona stvaranju uratnih kamenčića u mokraćnim kanalima, Foto: Panvet fejsbuk (@panvetsubotica)

   Silikatno kamenje može biti povezano sa unošenjem magnezijum-silikata u ishrani, koji se može naći u soji, kukuruznom glutenu i drugim sastojcima gotovih hrana. Najčešće su pogođene rase: zlatni retriver, labrador retriver i nemački ovčar.
Ovo kamenje je specifične cilindrično-zvezdaste strukture i relativno je teško za izbacivanje.

Simptomi

   Klinički simptomi prisustva mokraćnih kamenova zavise od veličine i lokalizacije samog kamena.

   Vlasnici obično urolitijazu primete tek u njenoj krajnjoj fazi, kada kamen uzrokuje opstrukciju i nemogućnost normalnog izbacivanja urina. Znaci koji upućuju na postojanje kamena su krv u mokraći, mutna mokraća izmenjenog mirisa, češće mokrenje male količine urina, napinjanje i ostajanje u položaju za mokrenje duže vremena, bol, apatija, ili nervoza. Svaki urinarni kamen oštećuje zidove urinarnog trakta i izazva iritaciju, što često dovodi do infekcije urinarnog trakta. Ovo može prouzrokovati ozbiljne probleme kod Vašeg kućnog ljubimca, uključujući potpunu blokadu izlučivanja mokraće, otkazivanje bubrega i smrt.

Prisustvo kamenja u urinarnom traktu je vrlo bolno, izaziva infekcije i može dovesti do životno opasnih komplikacija

   Kamenje koje "miruje" u mokraćnoj bešici obično ne uzrokuje teže znakove bolesti (ponekad se javi inkontinencija), ali problemi se javljaju onda kada kamen iz bešike dospe u uretru, posebno kod muških životinja, gde se obično i zaglavi. Kod pasa, preko 85% urinarnog kamenja se nalazi u samoj bešici.

Simptomi kamenja u bešici i uretri (izvodnom kanalu od bubrega do spoljne sredine) posebno su izraženi kod mužjaka, zbog duže uretre i prisustva prostate. Mogu uključivati:
- Naprezanje prilikom mokrenja
- Uriniranje malih količina urina, ili blokadu urinarnog toka
- Krv u urinu
- Navale urina
- Bol u penisu, stomaku i maloj karlici

Simptomi kamenja u bubregu i ureterima (kanalima koje nose urin od bubrega do bešike) mogu uključivati:
- Krv u urinu
- Jak bol u stomaku i lumbalnom delu kičme (bubrežna kolika)
- Letargija
- Gubitak apetita
- Povraćanje
- Teško oštećenje bubrega

  Ako primetite da Vaš ljubimac nije u mogućnosti da urinira, odmah treba potražiti veterinarsku pomoć.

Dijagnostika i lečenje

  Lečenje urinarnog kamena i njegovih komplikacija zavisi od veličine, lokacije i fizičko-hemijske prirode kamena.

   Veterinar može prethodno obaviti određene testove da potraži kamenje u urinarnom traktu i proceni urin. Ovi testovi mogu obuhvatiti rendgenske pretrage, kontrastnu urografiju (koja može otkriti samo strukturu urinarnog trakta), ultrazvuk i laboratorijske pretrage: mikrobiološku kulturu urina i biohemijsku analizu urina.

   Ono što je izuzetno bitno kod laboratorijskih analiza je da se uzorak urina ODMAH pregleda po uzorkovanju, jer vremenom dolazi do povećanja sedimentacije minerala u urinu i pogrešnih rezultata analize.

Veliko struvitno urinarno kamenje hirurški izvađeno iz mokraćne bešike psa. Foto: Panvet Instagram (@pan_vet) 

   U normalnom urinu se mogu naći hijalini cilindri, kristali bilirubina i male količine crvenih i belih krvnih zrnaca. Ukoliko se ovi elementi nalaze u većim količinama, to može upućivati na problem urinarne infekcije i prisustvo peska/kamena u mokraćnim putevima. Treba napomenuti takođe da se pronađen tip kristala u urinu ne mora poklapati sa sastavom postojećeg kamena u urinarnom traktu, zato se kombinuje više dijagnostičkih metoda pretrage poput rendgena, ultrazvuka i laboratorijskih analiza.

   Neke vrste kamenja daju svoj odraz na rendgenskom snimku (struviti i kalcijum-oksalatni), dok druge ne mogu da se detektuju putem rendgena (cistinski i uratni).

Kamenje izvađeno tokom hirurške intervencije

   Kada su utvrđeni ovi parametri, razmatra se način lečenja i hitnost intervencije.

   Neko mokraćno kamenje malih dimenzija, ili pesak, mogu se izbaciti bez potrebe za operacijom. Suplementi, promene u ishrani i povećani unos vode mogu pomoći da se rastvore, ili lako izbace. Uz ovakav vid terapije obavezni su i antibiotici, urinarni antiseptici, spazmolitici (lekovi za opuštanje lumena mokraćnih kanala, da kamen lakše prođe) i analgetici (lekovi protiv bolova). Postavljanje urinarnog katetera i ispiranje bešike fiziološkim rastvorom putem katetera životinji zavisi od procene veterinara, da li je ta mera potrebna i hoće li doneti rezultate.

Rendgenski snimak postavljanja urinarnog katetera kod mužjaka psa. Foto: Panvet Instagram (@pan_vet)

   Na žalost, za većinu stanja je kasno da se leče ne-hirurškim putem, te je hirurgija u opštoj anesteziji skoro uvek neophodna kod težih slučajeva - ako se u urinarnom traktu nalazi više kamenja, ili je kamen izazvao potpuni prekid protoka mokraće - u ovom slučaju otvara se mokraćna bešika (cistektomija), ili urinarni kanal u kom je zaostao kamen. Kamen se uklanja, a mokraćna bešika, ili urinarni kanali se ispiraju sterilnim rastvorom da se otklone zaostali sedimenti.
   Kamen se šalje u laboratoriju radi analize kako bi se utvrdio njegov hemijski sastav, a strategija terapije i dalje prevencije će se razlikovati u zavisnosti od rezultata. Antimikrobna terapija, dezinfekcija i kontrola bola su standardni pratioci svake hirurške intervencije ovog tipa.

Hirurško vađenje dva velika struvitna kamena iz mokraćne bešike psa. Foto: Panvet Facebook (@panvetsubotica)

Preventiva

   Kada znamo o kojoj je vrsti kamena reč, na scenu stupa niz mera kojima se osigurava da se ovakvi zdravstveni problemi kod životinje ne ponove. To se rešava uvođenjem posebnih dijeta sa niskim sadržajem natrijuma, fosfora, kalcijuma, ili magnezijuma, zatim povećanjem unosa tečnosti, ili kroz veći udeo vlažne hrane. 

   Na tržištu danas postoji veliki izbor specijalističkih hrana za pse i mačke za skoro svaki tip mokraćnog kamena. Ako Vaš pas, ili mačka ne želi da jede jednu hranu proizvođača, preporučljivo je isprobati hrane koje proizvodi druga kompanija. Ukoliko ne želite da hranite svog psa kupovnim hranama, savete za ishranu kod prisustva kamenja u mokraći i drugih specifičnih zdravstvenih stanja možete pročitati OVDE.

Preventiva nastanka urinarnog kamenja zahteva korekciju ishrane i unosa tečnosti

   Treba napomenuti da ne treba da koristite posebno urinarni acidifikator (suplemente za korekciju nivoa pH urina, poput vitamina C, ili d-metionina) sa medicinskom ishranom u isto vreme, jer većina hranljivih formula danas u sebi već sadrži supstance koje koriguju pH urina. Urinarni acidifikatori su se više koristili ranije - uz hranu koja se sprema za Vašeg ljubimca u kućnim uslovima.

Panvet tim

Opširnije...

Popino prase i psi

   Popino prase (Hordeum murinum), poznato i kao mišji (lažni) ječam je jednogodišnja biljka iz porodice trava visine do 40cm, prepoznatljiva po svom karakterističnom klasju. Javlja se na zemljištu izmenjenom pod uticajem čoveka - najčešće u blizini ljudskih naselja, na neobrađenim livadama, ivicama puteva, ruševinama, kamenjarima i sl. Rasprostranjena je u Evropi, delovima Azije, severnoj Africi i zapadnoj obali SAD.

Rasprostranjenost biljke po Evropi

    Premda ova biljka ima niz pozitivnih odlika, čak je i lekovita (početkom Srednjeg veka koristila se kao zamena za ječam, jer ima hranljivo seme, kao i u čajevima za izmokravanje), većina vlasnika i ljubitelja pasa poznaje je kao izuzetan problem.

Opasnosti 

  Oštro klasje sa iglicama popinog praseta oblikovano je tako da se lako zakači i što dublje zabode u krzno, otvore i pregibe na koži životinje koja prolazi zelenom površinom.

Ugao pod kojim su iglice postavljene onemogućava ispadanje, ili lako vađenje.

Najčešća mesta gde možemo pronaći Popino prase kod psa. Izvor: Panvet Fejsbuk (@panvetsubotica)

  Vremenom, tokom kretanja životinje, klas se sve dublje zariva u tkivo i pravi sve veće probleme koji mogu rezultovati bolom, infekcijama, trajnim gubljenjem vida, ili sluha, a ukoliko se udahne - bez adekvatne pomoći može migrirati ka plućima, sinusima, ili čak mozgu, i izazvati gušenje, pa i smrt.

  Posebno su ugroženi dugodlaki psi, kao i oni sa spuštenim ušima, kratkom njuškom i niskim rastom.

Klinička slika

   Ukoliko primetite da Vaš ljubimac u toku, ili neposredno posle šetnje zelenim površinama najednom počne:
- da cvili,
- da krivi glavu na jednu stranu,
- da počne da šepa,
- da mahnito čisti i liže jedno područje kože, ili deo izmedju šapa,
- da se pojačano češe,
- da se pojavljuje sekret iz nosa, ili iz oka koje drži zatvoreno,
- da počinje konstantno da kija i teško diše...
velika je verovatnoća da je došao u kontakt sa popinim prasetom.

  Čak i ako niste primetili ništa u krznu, šapama, uhu i oku tokom provere, može se desiti da je seme već duboko ušlo u kožu, ili sluzokožu. Često ukoliko vlasnici ne primete biljku pomisle da je reč o ubodu insekta.

  Ovi simptomi mogu se primiriti neki period, pa se opet kasnije javiti u još dramatičnijem obimu kako se životinja pokreće, jer popino prase uvek ide ka napred, nikada u nazad - što izaziva nova nadraživanja, svrab, bol, otok, crvenilo, temperaturu, infekciju, krvarenje, apsces kože, pa i ostećenja bubne opne i teške povrede oka i kapaka.

Kada se jednom zabodu - iglice Popinog praseta sve dublje prodiru u tkivo

  Zbog toga vreme je presudan faktor i blagovremeno treba posetiti veterinara da se utvrdi uzrok naizgled nepovezanih i nejasnih simptoma, jer seme popinog praseta u nekim slučajevima  posle nekoliko dana napreduje do dubine od 5-10 cm unutar kože čak do vitalnih organa.

Tretman

  Ako je pregledom kože psa odmah posle šetnje nađeno seme popinog praseta u krznu, ono se relativno lako izvadi pincetom i dezinfikuje se tretirano mesto. Tretman i vađenje popinog praseta treba da sprovede veterinar, posebno ukoliko je nađeno u oku, uhu, genitalijama, ili se duboko zarilo u tkivo i postoje komplikacije i infekcije.

Uklanjanje biljke "Popino prase" iz krzna psa u Panvet veterinarskoj stanici. Ovaj slučaj najbolje ilustruje koliko klasje biljke može napraviti površinskih povreda kože posle samo jedne šetnje na otvorenom. Foto: Panvet Instagram (@pan_vet)

  Ukoliko pokušate da nestručno izvadite klas ove trave, posebno ukoliko je suv, on se lako raspada i zaostaju fragmenti, dok oštre iglice izazivaju još veći bol kod životinje, te je ona spremna da se brani, pa i da ujede. Zato je pravi izazov za veterinara da adekvatno i potpuno, često u anesteziji, izvadi sve segmente biljke. Ponekad ova procedura zahteva i pravu hiruršku intervenciju, inciziju (otvaranje apscesa) i drenažu.

Za uklanjanje Popinog praseta ponekad je potrebna ozbiljna hirurška intervencija

  Uklanjanje iglica iz uha i oka, kao i disajnih i digestivnih organa zahteva posebne instrumente (otoskop, bronhoskop) da bi se locirao i izvadio klas biljke u anesteziji. Posle procedure kao dodatna terapija potrebno je korišćenje lokalnih i sistemskih antibiotika, lekova protiv bolova i dezinfekcionih sredstava nekoliko puta na dan.

Preventiva

  Najjednostavniji način da sprečite probleme sa popinim prasetom jeste da držite svog psa podalje od zaraslih, travnatih područja. Takođe bi trebalo da kosite redovno travu koja se nalazi u Vašem dvorištu. Dobra ideja je i skraćivanje krzna Vašeg psa tokom sezone maj-oktobar, kada su ovi problemi najizraženiji.

  Pregled krzna, očiju, ušiju i šapa posle svake šetnje napolju je obavezan, kako zbog krpelja, uboda insekata, tako i zbog popinog praseta.

  U preventivu spada i blagovremeno javljanje veterinaru ukoliko se primeti neki problem, čime se izbegavaju hitne i hirurške intervencije većeg obima.

Panvet tim

Opširnije...

Gubitak sluha - gluvoća kod ljubimaca

   Mnogi zdravstveni problemi koji utiču na ljude - uključujući i gubitak sluha, takođe utiču i na naše kućne ljubimce. Na sreću, većina kućnih ljubimaca veoma dobro se prilagođava ovom nedostatku uz malu pomoć svojih vlasnika.

Šta uzrokuje gubitak sluha kod kućnih ljubimaca?

   Neki kućni ljubimci su rođeni gluvi, ili nagluvi - kao što je to uglavnom slučaj sa albino rasama, dok drugi izgube sluh u nekom trenutku svog života uglavnom kao posledica starosti, ili bolesti.

   Gubitak sluha tokom života se često vezuje za starost životinje, izloženost teškim metalima i trovanju, ili može nastupiti nakon što Vaš ljubimac uzme određene lekove, uključujući lekove za hemoterapiju, diuretike, ili neke antibiotike. Zbog toga je uvek potrebno konsultovati veterinara za terapiju da bi se predupredile moguće neželjene posledice.

   Tumori u ušnom kanalu, ili mozgu takođe mogu biti odgovorni za gubitak sluha, ili gluvoću. Drugi potencijalni uzroci uključuju hronične infekcije ušiju, preveliko nakupljanje cerumena (ušni vosak) u ušnom kanalu, hipotireoidizam, dijabetes, štenećak, moždani udar, ili različite povrede i strana tela u ušnom kanalu.

   Gubljenje sluha u nekim slučajevima može izazvati i probleme u hodu, koordinaciji i ravnoteži, budući da informacije o orijentaciji u prostoru dolaze do mozga takođe iz unutrašnjeg uha. U ovom slučaju neophodno je davati oralno posebnu grupu lekova i suplemente za stimulaciju cirkulacije u ovom delu lobanje. Ako Vaš pas, ili mačka ima ovaj problem tzv. Vestibularni sindrom, više o tome možete pročitati OVDE.

Da li su neki kućni ljubimci predispozicioniraniji za gubitak sluha?

   Gubitak sluha može biti povezan sa genetikom u nekim slučajevima. Problem je verovatniji ako je kućni ljubimac beo, bez pigmenta (albino). Zapravo, oko 80% belih mačaka sa plavim očima pokazaće znake gluvoće već četiri dana nakon rođenja. Problem se javlja usled genetski uslovljenih degeneracija u unutrašnjem uhu, te se vibracije ne pretvaraju u nervne impulse i ne stižu do mozga, koji tumači nervne impulse kao zvuke.

Anatomija čula sluha kod psa

   Pigmentno povezana gluvoća kod pasa nastupa kada je ograničeno snabdevanje krvi u kohleji - anatomskom delu unutrašnjeg uha, što uzrokuje smrt nervnih ćelija i prekid prenošenja impulsa do mozga. Do gubitka sluha u vezi sa pigmentom može doći kod bilo koje rase pasa, ali dva gena koja uzrokuju ovu vrstu gluvoće se najčešće nalaze kod: Nemačke doge, Kolija, Starog engleskog i šetlandskog ovčara, Staford terijera, Samojeda, Dalmatinaca i Bul terijera.

Koji su znaci gubitka sluha kod ljubimaca?

Ako primetite da Vaš ljubimac ne razume stare komande, ili se ne obazire na zvukove u okolini velika je šansa da ima probleme sa sluhom

Ako Vaš ljubimac pati od gubitka sluha, možda ćete primetiti jedan, ili više sledećih znakova:

- Vaš ljubimac više ne dolazi kada ga zovete, ili pokazuje druge promene ponašanja.
- Vaš pas, ili mačka ne reaguje na glasne zvuke i buku.
- Vaš ljubimac može mirno spavati pored gužve u prostoriji, ili oluje napolju.
- Vaša mačka konstantno mjauče, ili Vaš pas laje više nego inače.
- Vaš ljubimac naginje glavom na jednu stranu.
- Vaš pas, ili mačka se ne pojavljuje u trenutku kada otvorite konzervu hrane za kućne ljubimce.

Kako mogu da pomognem mom ljubimcu?

   Odvedite svog ljubimca veterinaru čim uočite probleme sa sluhom. Iako tretman nije delotvoran u svim slučajevima - ako je gubitak sluha uzrokovan upalom, infekcijom, lošom cirkulacijom, ili tumorom - lekovi, ili hirurgija mogu pomoći da se potpuno, ili bar delimično vrati sluh.

   Ako je gubitak sluha trajan, potrebno je vremena za Vas i Vašeg ljubimca da se prilagodite novoj situaciji. Čuvajte svog krznenog prijatelja tokom šetnje na povodcu, jer neće čuti Vašu komandu, ili na primer da nailaze kola.

   Uspostavljanje novih, vizuelnih, znakova komunikacije zahteva vremena i strpljenja. Često ćete, na početku, upadati sa svojim ljubimcem u različite situacije o kojima ranije niste razmišljali. Moraćete koristiti i svetlosne signale mobilnim telefonom, ili baterijskom lampom da bi privukli pažnju Vašem ljubimcu u igri kada hoćete da mu se obratite, ili naredite nešto.

Novi, vizuelni, način komunikacije je neophodan u svakodnevnim aktivnostima

   Ranije je Vaš krzneni prijatelj znao da lupanje vrata znači da ste napustili kuću, ali sada ako Vas ljubimac ne vidi da odete i ne može da Vas nađe po kući, on može biti jako uznemiren. Možete sprečiti ovu konfuziju započinjanjem novih rituala koje ćete koristiti u svakodnevnoj komunikaciji sa njim.

Signali rukom koje Vaš ljubimac može lako naučiti

   Signali rukom mogu biti veoma efikasan način komunikacije sa kućnim ljubimcem, bez obzira da li je nagluv, ili ste jednostavno na bučnom mestu. Provedite nekoliko minuta svakog dana navikavajući ga na ove signale. Ne zaboravite da ohrabrujete svog kućnog ljubimca tokom treninga uz poslastice.

Sedi

   Držite ruku ravno dlanom prema dole. Pomerite ruku malo nadole da biste pokazali da Vaš ljubimac treba da sedne. Nežno pritiskati zadnji deo leđa ljubimca ka dole, dok mu dajete naredbu, može mu olakšati da razume šta signal znači.

Dođi

  Držite ruku pred Vama dlanom okrenutu prema sebi. Primičite kažiprst, ili celu šaku ka svom telu da biste naznačili da želite da ljubimac dođe kod Vas, kao što bi isti gest pokazali i čoveku.

Dobar pas, ili mačka

   Vaš ljubimac više ne može da čuje pohvalu kada mu kažete da je dobar, ali možete mu to pokazati rukom. Svaki signal i gest koji često koristite kada je uradio nešto dobro, uz poslasticu, bilo da je to palac gore, ili kratko maženje po glavi, vremenom će dobiti smisao pohvale kada ga životinja bude razumela.

Ostavi to, ne, no-no

   Pravi način da pokažete ljubimcu da je neki njegov gest nepoželjan, loš, ili kažnjiv - najbolje bi bilo da uz gestove neodobravanja (odmahivanje glavom, ozbiljno lice, oštar pogled) pomeranjem kaziprsta levo - desno pokažete svoje nezadovoljstvo. Posle nekog vremena Vaš ljubimac će shvatiti značenje ovih signala.

Ako ste zabrinuti da Vaš kućni ljubimac možda pati od gubitka sluha, pozovite nas i zakažite pregled u Panvet veterinarskoj stanici, Subotica.

Panvet tim

Opširnije...

Eutanazija ljubimca - da li i kada reći poslednje zbogom

   Eutanazija u prevodu sa grčkog jezika znači ubistvo iz milosrđa, ili samilosti - ovo praktično znači omogućavanje lake i bezbolne smrti kod neizlečivih bolesti, ili ukoliko pacijent trpi neizdržive bolove.
  Većina pravnih sistema zemalja ovakav postupak kažnjava i smatra ubistvom, iako u mnogim jurisdikcijama stručno lice može zakonito odlučiti da se ne nastavi pacijentov život, ili da izda lekove koji ublažavaju bol čak i kad skraćuju život pacijenta.
  Udruženja koja se zalažu za zakonitu eutanaziju postoje u mnogim zemljama. Ova tema izaziva često oprečna mišljenja i kontroverze, zato je potrebno tačno definisati kada je, i u kojoj meri zastupljena kao krajnja mera u veterini.

Proces donošenja odluke prate brojne moralne i emotivne dileme

   Nije lako reći zbogom voljenom ljubimcu, posebno onom koji je živeo dug i srećan život uz nas. Iako možda u ovom trenutku ne možete zamisliti život bez svog kućnog ljubimca, ili Vam se ovakvo razmišljanje čini neprihvatljivim - eutanazija (uspavljivanje) može biti jedina odluka koju možete doneti kada Vaš četvoronožni prijatelj pati.

Donošenje odluke

   Ako je Vaš kućni ljubimac ozbiljno povređen u strašnoj nesreći, ima drastične komplikacije teške hronične bolesti, ili je vrlo star sa brojnim zdravstvenim problemima i ne očekuje se oporavak - eutanazija je očigledno najhumanija opcija.

   Ipak, izbor nije uvek jasan u drugim situacijama. Usponi i padovi su česti kada kućni ljubimci pate od teških hroničnih bolesti koje im utiču na kvalitet života i svakodnevne aktivnosti, što može otežati odluku.

Procena kvaliteta života

   U ovakvim situacijama treba sebi postaviti pitanje i dati iskren odgovor - da li Vaš ljubimac uživa u životu uprkos teškoj bolesti, ili stanju? Ako je Vaš pas, ili mačka u stalnom bolu, ili neudobnosti, uprkos dobrom i sveobuhvatnom veterinarskom tretmanu i izgleda da ne može i neće biti poboljšanja, možda će biti vremena za razmatranje eutanazije sa nadležnim veterinarom.

Zakon o dobrobiti životinja u našoj zemlji zabranjuje eutanaziju, osim u strogo definisanim slučajevima kada stručno lice - veterinar zaključi da su iskorišćene sve medicinske opcije za terapiju i poboljšanje kvaliteta života ljubimca, a one nisu dale rezultate.

Znaci da ljubimac može imati loš kvalitet života uključuju:

 - Bol koji se ne može kontrolisati lekovima. U mnogim slučajevima, kućni ljubimci mogu imati dobar kvalitet života ukoliko im se hronični i jaki bolovi olakšaju lekovima. Kada lekovi više ne pomažu, možda je pravo vreme za eutanaziju. Ako imate poteškoća u proceni nivoa boli, pitajte veterinara Vašeg ljubimca za mišljenje.

Lekovi protiv bolova mogu pomoći u velikom broju slučajeva, ali u izuzetno teškim stanjima ova terapijska mera ne daje adekvatne rezultate

 - Konstantne gastrointestinalne smetnje - povraćanje i dijareja. Ako Vaš ljubimac vremenom postaje sve bolesniji bez očiglednih šansi za ozdravljenje - povraćanje, zatvor i dijareja mogu postati svakodnevne pojave, posebno kod onkoloških procesa. Zato nije iznenađujuće što ove pojave mogu prouzrokovati da Vaš krzneni prijatelj dodatno izgubi na težini, postane hronično dehidriran i potpuno letargičan.
  Često se ova stanja donekle mogu preduprediti jakim i skupim lekovima, ali u krajnjim fazama bolesti počinje da dolazi i do potpunog zastoja u varenju, kao i stomačnih krvarenja koje dodatno narušavaju zdravlje i onemogućavaju svaki unos hrane, ili vode u organizam.
   U tim trenucima pitanje je vremena kada će Vaš već namučeni ljubimac završiti svoj životni put, stoga je najbolje konsultovati se sa veterinarom kada je najbolje razmotriti opciju eutanazije.

 - Otežano disanje/gušenje. Da li je svaki dah borba za život Vašeg ljubimca? Problem otežanog disanja, krvarenja i vode u plućima je izuzetno neprijatan i čak vrlo bolan. Ukoliko nema pomoći klasičnim medicinskim procedurama, ili one nisu dostupne, proces eutanazije se nameće kao jedina ispravna opcija.

 - Nema interesovanja za omiljene aktivnosti, teška letargija, neurološki ispadi i nepokretnost. Ozbiljno bolesni kućni ljubimci često izgube interesovanje za svoje omiljene aktivnosti, ili prosto nisu više u stanju da ih obavljaju, kao što su one najprostije - igranje i šetnja. Kod nekih oboljenja dolazi do teških i vrlo frekventnih epileptičnih napada i oduzetosti. Kao posledica starenja, tromboze, udarca, ili pada može se desiti oštećenje centralnog nervnog sistema i pojava oduzetosti dve, ili sve četiri noge. Specijalno dizajnirana invalidska kolica mogu pomoći kućnim ljubimcima sa nepokretnostima zadnjih udova i mogu biti dobar izbor ukoliko je Vaš ljubimac mlad i u dobrom opštem zdravlju - obavezno pitajte svog veterinara o svim opcijama pre donošenja bilo kakve odluke.

 - Izuzetno loša krvna slika, teška anemija i potpuno oslabljen imunitet. U nekim slučajevima teških bolesti, čak i agresivan tretman, kao ni transfuzije krvi neće spasiti Vašeg psa, ili mačku, već će samo produžiti patnju u preostalom vremenu. Kada je prognoza data od strane veterinara loša, eutanazija može sprečiti nepotrebnu patnju kako za njega, tako i onu emotivno-psihološku za Vas.

 - Inkontinencija. U određenom trenutku, ozbiljno bolesni ljubimac više ne može kontrolisati rad svoje bešike, ili creva. Ovo stanje kasnije dovodi do niza drugih posledica, najčešće teških upala i bolova čije rešavanje predstavlja samo trku sa vremenom, agoniju i iscrpljuje kako samog ljubimca koji je već narušenog zdravlja, kao i njegove vlasnike. Više o inkontinenciji možete pročitati u našem postu OVDE.

Ko bi trebao biti uključen u odluku?

   Uključivanje svih članova porodice, ili drugih članova Vašeg domaćinstva u odluku može sprečiti povređena osećanja i grižu savesti tokom već vrlo emotivnog perioda.

   Objasnite ukućanima da se Vaš ljubimac neće oporaviti od bolesti, ili stanja i da pati uprkos odličnoj nezi koju ste mu pružili. Čak i mlađa deca mogu biti uključena u diskusiju, ako koristite odgovarajući jezik i na pravi način objasnite o čemu se radi.

   Iako je često neophodna neposredna eutanazija za sprečavanje patnje u teškim okolnostima, postupak se može nakratko odložiti da omogući dovoljno vremena za svakoga ko je brinuo o ljubimcu da se oprosti u većini situacija.

Proces Eutanazije

   Pre nego što počne proces, moraćete da odlučite da li želite da ostanete uz svog kućnog ljubimca u ovim teškim trenucima.

   Neki ljudi u poslednjim minutima ostaju sa svojim kućnim ljubimcem, dok neki za to prosto nemaju srca, ali mnogi veterinari dozvoljavaju i ohrabruju vlasnike ljubimaca da budu sa svojim kućnim ljubimcima kroz ovaj proces. Iako će Vam biti teško, patnja Vašeg voljenog kućnog ljubimca često bude tolika da ceo proces donosi olakšnje i uverenje o neophodnosti i ispravnosti takvog postupka.

Proces davanja eutanazije počinje ubrizgavanjem sedativa

   Komfor Vašeg kućnog ljubimca je glavna briga tokom procesa eutanazije. Pacijent prvo dobija jak sedativ koji će izazvati pospanost. Nakon što sedativ počne da deluje, veterinar ubrizgava posebne kombinacije supstanci za eutanaziju u prednju, ili zadnju nogu. Lek uzrokuje da vaš ljubimac postane nesvesan, a onda zaustavi i srce.
Smrt se obično javlja samo nekoliko minuta nakon što ljubimac dobije injekciju.

  Iako je Vaš ljubimac umro, možda ćete primetiti neki pokret noge, ili pokret mišića u telu nekoliko minuta nakon smrti. U vreme smrti, često se dešava pražnjenje bešike, ili creva usled opuštanja mišića.

Zaključak

   Obrada ove teme je neophodna, jer ljubimac nije igračka koju možete ostaviti, ili uraditi eutanaziju nad zdravom i mladom životinjom bez očiglednog povoda - već živo biće sa potrebama, osećanjima i nagonima koje naprosto ima kraći životni vek od čoveka i vrlo je verovatno da će svaki odgovoran vlasnik doći u situaciju da mu u nekom periodu bude predložena i ovakva opcija.

  U praksi se, nažalost, dešavalo da zbog nemogućnosti za brigu o ljubimcu, velikih finansijskih opterećenja prilikom terapije hroničnih bolesti, ili zato što im je ljubimac naprosto "dosadio" - sam vlasnik predloži eutanaziju kao rešenje, što NIKAKO nije opcija dokle god postoji nada i realni uslovi za izlečenje i zdravstveno poboljšanje.

Panvet tim

Opširnije...

Kokcidioza kod životinja

    Kokcidioza je parazitsko oboljenje organa za varenje životinja (pasa, mačaka, kunića, ptica...), kao i čoveka. Ova bolest nema zoonotski potencijal, obzirom da svaka vrsta životinje ima svoju, specifičnu vrstu parazita - tako da nije moguć prelaz sa psa na čoveka, mačku, ili ljubimca druge vrste. Ipak, savetuje se da imunološki kompromitovane osobe, one koje piju imuno-supresive i citostatike preventivno izbegavaju kontakt sa obolelom životinjom.

  Parazit je jednoćelijska protozoa i naseljava se najčešče u tankom crevu domaćina bilo koje vrste. U retkim slučajevima kokcidiju možemo pronaći nekad i u jetri (kod kunića), ili drugim abdominalnim organima - poput bubrega kod nekih vrsta ptica. Prenosi se fecesom u kome su jajašca i koja mogu dospeti ponovo u životinju koja ih nosi, ili druge pripadnike vrste kroz konzumaciju zaražene vode, hrane, ili koprofagijom (jedenjem izmeta). Jajašca iz fecesa u spoljnoj sredini mogu opstati čak do godinu dana uz prave temperaturne uslove, a neretko su otporna i na klasična dezinfekciona sredstva i niže temperature.

Izgled kokcidioze kunića pod mikroskopom u Panvet ambulanti. Izvor Panvet Fejsbuk (@panvetsubotica)

  Kokcidija pogađa najčešće vrlo mlade jedinke koje još nemaju oformljen imunitet i adekvatnu crevnu floru (mačiće, štence, piliće...).
  Postoje primeri da bolest dugo prolazi neopženo i bez jasnih simptoma, posebno kod odraslih jedinki koje mogu biti rezervoar bolesti - to su uglavnom imunološki kompromitovane životinje sa istorijom drugih hroničnih bolesti, npr. štenećaka kod pasa, ili FIV-a i leukemije kod mačaka; jedinke koje žive u lošim sanitarnim uslovima; one koje su sklone jedenju sopstvenog, ili tuđeg izmeta i u starijem dobu; zatim jedinke pod stresom - posle dugog transporta u kavezu, loše ishrane, loših vremenskih uslova i sl.

Štenci i mačići su posebno osetljivi na kokcidiozu. Izvor: Panvet Fejsbuk (@panvetsubotica)

  Utvrđivanje kokcidije vrši se posle veterinarskog pregleda, uzimanjem uzorka stolice za mikroskopsku analizu gde se vizuelno potvrđije prisustvo parazita.

Simptomi

  Simptomi kokcidioze su prvenstveno čest krvav, ili sluzav proliv, manjak apetita, mršavljenje, anoreksija, loš kvalitet krzna (perja), dehidratacija, stomačni grčevi, povraćanje, nadimanje, letargično ponašanje, pa i smrt posledično. Simptomi se ispoljavaju obično 7-14 dana od unošenja zaraze.

Lečenje

  Terapija protiv kokcidija ne ubija parazite. Umesto toga, lekovi koji se koriste (antibiotici, sulfo-preparati) sprečavaju dalje razmnožavanje kokcidije, omogućavajući imunom sistemu mlade životinje da se vremenom izbori sa infekcijom.
Lečenje obično traje 1-14 dana, a u nekim slučajevima i duže u zavisnosti od leka, težine bolesti i vrste životinje.

Odrasla jedinka bez klasičnih simptoma bolesti često prenese parazit mladima. Foto: Panvet Instagram (@pan_vet)

   Vrlo mali broj cista može preostati u organizmu domaćina bez pojave simptoma posle lečenja, ali se lako mogu aktivirati i namnožiti u situacijama kada je imunitet oslabljen, ili je životinja izložena većem stresu.
  Ovo se uglavnom javlja kod odraslih jedinki, gde treba povremeno ponavljati uzorkovanje stolice za analizu i sprovoditi lečenje dokle god je to potrebno, jer ove jedinke mogu biti opasnost za mladunce koji nisu stekli otpornost na parazit. Duža primena kokcidiostatika uglavnom ne dovodi do komplikacija, ali ukoliko primetite promene, ili infekciju na očima Vašeg ljubimca, javite se obavezno veterinaru.

Preventiva

  Osnovni vid preventive je izbegavanje davanja neproverene hrane i vode. Neophodno je redovno čišćenje i temeljna dezinfekcija mesta gde ljubimac boravi i menjanje podloge u njemu. Takođe je neophodno redovno čistiti pojilice i hranilice. Dobrom dresurom i korekcijom ponašanja onemogućiti ljubimca da jede sopstveni, ili tuđ izmet. Kod kunića jedenje izmeta noću je najbolje rešiti rešetkastim podom kaveza, te kunić neće moći da ga dohvati. Kod nekih ljubimaca je preporučljivo i preventivno davanje kokcidiostatika jednom mesečno.

Najveći broj adekvatno lečenih slučajeva se dobro završi po pacijenta. Foto: Panvet Instagram (@pan_vet)

Ekonomski značaj

  Zaražena životinja je mršavija i slabija od drugih iz legla - što može uticati na njen izbor za dalju prodaju, razmnožavanje, ili takmičenje.
  Ekonomski značaj adekvatne sanacije, preventive i lečenja u prehrambenoj industriji prvenstveno se ogleda u smrtnosti pilića, ili mlade stoke koja može biti i do 10% od ukupnog broja zaraženih ukoliko se ne sprovedu potrebne mere.

Panvet tim

Opširnije...